Категорије Вијести

Епархија зворничко-тузланска, Храм
Успења Пресвете Богородице у Тузли

 

Успење Пресвете Богородице
Крсна слава Храма у Тузли

Епископ зворничко - тузлански
Господин Фотије

Успење Пресвете Богородице
Крсна слава Храма у Тузли

 

Епископ зворничко - тузлански
Господин Хризостом

 

 

 


ХРАМ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ТУЗЛИ.
ХРАМ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ТУЗЛИ.

ИСТОРИЈА ХРАМА
Успења Пресвете Богородице у Тузли

 

ДАВНИНЕ ГЛАСИ
Подаци о црквеном животу православних Срба у Тузли и њеној околини све до XIX века су врло малобројни и оскудни. Многа предања која су вековима памћена и усмено преношена све више су, током времена, облачена у рухо легенди, тако да је и онда, кад су већ била записана, тешко било одвајати зрна историјске истине од легендарних елемената. Тако нам је Живко Црногорчевић у својим „Мемоарима" забележио како му је поп Симо Соколовић, човек за оно време учен, позајмио књигу у којој је писало ,да је била Горња Тузла велика ва- рош од тринаест хиљада домова и слани бунар. Исти бунар да је био цара Душана спахилук, а и варош на ријеци Јали, а ниже низ Јалу један и по сахат далеко да лежи манастир у шуми с калуђерима". Црногорчевић даље говори како је у Горњој Тузли била једна џамија „са каменитом мунаром, која постоји уз воду горе, казују да је била црква и да је дан-данас патосана мрамором... А што каже да је овђе био манастир, и то се може вјеровати, јер нека нису калуђери у вароши, али опет нека су близу вароши. Исти манастир отприлике био је ђе је данас Апелов трг". Тако је пре готово сто година писао тузлански трговац Живко Црногорчевић.
Православни Тузлаци имали су пре отоманске инвазије, по предању, на брду више Тузле цркву св. Илије. Она је страдала при освајању Босне, али се успомена на њу чува у имену Илинчица, како се касније, и до данас, зове оно брдо. Тако и овде, као и у целој Босни, само топоними говоре о некадашњим црквама.

 

 

УМЕСТО ЦРКВЕ - „ЋЕЛИЈА"

У овом делу Босне било је под турском влашћу свештеника у многим местима где није било цркве или је она у најезди Османлија уништена. Тако се у Љубачама /данас чисто католичко село/ помиње 1828. православни свештеник Митар, па свештеници у Драгуњи, Врањаку, Црквини, Грачаници, Тузли итд. У недостатку цркава ти свештеници су служили у капелама које су уређиване у свештениковом стану или у засебним зградицама с најпотребнијим прибором за вршење богослужења. Те богомоље звале су се ћелије.
Кад је у овој, „доњој“, Тузли организован православни црквени живот тешко је одредити. Црква се у турско време није могла градити, па је зато за богослужење и основно верско образовање послужила школа у којој или уз коју се налазила „ћелија“, богомоља, капела. Почетком XIX века знамо да је у Тузли постојала српска школа. Године 1831. уписао је бивши тузлански учитељ Аврам Симић себе у књигу вечних сарандара при старој цркви у Сарајеву, што доказује даје тузланска српска школа постојала и пре 1831. године. Ускоро видимо да се тузланско српско школство развило. Познати просветни и културни радник Хаџи — Лазар Јовановић, који је пре тога био учитељ у Жепчу и Тешњу, а овде учитељевао четрдесетих година и био пашин кућни лекар, потписује се 1847. као „назиратељ“ /управник/ школе у Тузли, што указује на више учитељских снага у исто време. Тада се помињу учитељи Данило /1846... + 1852/, Иван звани „Антеријаш“ или „Гаћо“, код кога је 1850. почео да учи школу Живко Црногорчевић, па 1853, брат хаџи—Лазаров Крсто и Мирко Савић. За учитеља Данила записано је да је носио србијан- ско сукнено одело, да је имао врло добар рукопис, да је „слабо јео, али је радо пио, и то несретну ра- кију". Учитељ Мирко Савић, који је преузео ње- гов разред, није био добар учитељ као Данило, али је учио децу да декламују, а нарочито је него- вао гимнастику и атлетику. Учитељ Иван прозван је „Антеријаш“ по дугој антерији до колена, а како су му се испод ње виделе гаће, назваше га и „Гаћом“. Године 1853. довели су тузлански трговци из Сарајева новог учитеља Илију Павасовића, родом из Скрадина у Далмацији, за оно време човека ученог. Био је одличан појац и имао диван рукопис, али је на захтев аустријског конзула био преко Ливна спроведен у Далмацију ради одслужења војног рока. У време Илијино и следећих учитеља, Симе Милојевића и других, учила су у овој српској школи и нека католичка деца, само мушка, и учила су, осим веронауке све као и српска деца, јер у то доба, све до аустријске окупације, ћирилица је била православнима и римокатолицима заједничко и једино писмо. Илија се 1864. опет вратио у Тузлу.
Једнособна школа била је тих година /око 1853./ по одобрењу мутесарифа Фехим-паше пре- мештена у једноспратну кућу неког Цинцарина Наума Унице у каснијој Фрелиховој улици /Фрелих је био први аустријски генерал у Тузли/. Данас је то улида Мишка Јовановића. Наум Уница је раније пребегао у Србију, а кућу оставио. Живко Црногорчевић је записао да је Тузла-паша био Уници дужан, па како не хтеде да му дуг врати, Уница „оде у Пећ /Ипек/, те тужи пашу великом везиру и донесе бујрунтију, од везира налог, да му се дуг плати. Пошто је дуг наплатио, претили су му да ће га убити, те је он по ноћи утекао преко Дрине у Србију и населио се у Шабац. То сам ја тако од сгарих људи слушао. А жена му је отишла у фереџи са дјецом послије тога преко Зворника у Србију".
У школскрј згради у бившој Уничиној кући приземно су биле две собе. „Једна соба до сокака, (пише Црногорчевић, била је ћелија у којој смо се молили Богу, а друга соба од башче, у којој смо ми учили, а у једном ћошку за пећи на долафима у истој соби учитељ је спаво, а ми, ђеца, на поду што је прострт са асуром, сједи доље и прекрсти ноге, књиге преда се, пак учи". Дакле, школа и богомоља нису се одвајале. Коначно, и уџбеници су били богослужбене књиге. Само у првом разреду учило се из буквара, а у другом разреду је уџбеник био часловац, у трећем псалтир, а у четвртом месецослов /минеј/. Она „ћелија" до учионице у Уничиној кући била је богомоља у којој је хаџи— поп Марко Ивановић /умро 1852/ свакога дана вршио јутрење и вечерње. Наследио га је поп Трифун Симић /+ 1861/, коме је био помоћник, а затим и наследник, поп Цвијетин Поповић, који је касније постао и прота. Умро је на Цвети 1908. Да су се у овој „ћелији“ вршила потпуна богослужења, сведочи и натпис тузланског попа Трифуна Симића од 22. маја 1842. на једном пентикостару, штампаном у Москви 1837, да је тај „пентикостар ћелијски“.
Време рада ових свештеника и учитеља у првој половини XIX века представља нов период у културној и црквеној историји Босне, па и Тузле и тузланских Срба. То су условиле опште политичке прилике у Босни и Херцеговини, немири и буне, распадање муслиманске владајуће класе и тешки економски положај раје који је изазивао незадржив отпор. Порта је увиђала да се мора завести подношљивији положај раје и спречити самовољне, чак сепаратистичке тенденције необузданог беговата. У верском погледу од нарочитог су значаја гилхански хатишериф /1839/ о равноправноста и слободи сваке вере у Турској, и хатихумајун /1856/, којим се хришћанска црква у Турској ставља под заштиту међународног права. У вези са овим настојањима послао је султан 1850. у Босну Омер-пашу Латаса да заведе ред.
Кад је Омер-паша дошао у Тузлу настаде страх, јер су многи Тузлаци давали отпор Омеровој војсци још пре него што је стигла до Тузле, па му сада изиђоше на поклоњење представници муслимана да га обавесте о предаји града и замоле да не чини никакве штете вароши и чаршији. Сутрадан пође пред Омер-пашу хаџи-поп Марко са неколико виђенијих људи и кнезом. Кад поп Марко хтеде да пашу пољуби у руку, он му то не даде, већ нареди да се попу Марку донесе столица, а кад овај рече да може и стајати, Омер-паша му рече: „Ти си поп, не смијеш стајати". Било је то и време новог административног устројства босанског пашалука који је подељен на кајмакамлуке /округе/, а ови на мудирлуке /срезове/. Седиште зворничког кајмакама пренесено је из Зворника, који се налазио на периферији овог округа, у Тузлу, па је то повукло за собом и преношење епископске столице из Зворника у Тузлу /1852/, те се од тада и ова епархија зове зворничко-тузланском.
Митрополит зворнички који је прешао са седиштем из Зворника у Тузлу звао се Агатангел. Како у Тузли још није било епископског конака, настанио се митрополит у кући хаџи-попа Марка. Митрополит је одмах посветио много пажње тузланској школи и често у њу свраћао, али је истовремено почео и припреме за градњу цркве. Још се није могло помишљати на градњу цркве као што је ова данашња, већ на зграду која би у једном делу била резиденција епископије, а у осталом делу богомоља. Купљено је земљиште од Петре, мајке Максима Ђукића, на коме се налази данашња црква. Одмах је отпочело набављање материјала, довожен је камен и остала грађа, гашен креч и без оклевања је отпочео рад. Мајстор је био Јосип Козина, римокатолик из Слимена код Травника. Помоћну радну снагу давали су сами парохијани. Живко Црногорчевић се сећа како су пред вече долазили људи и момци из вароши и у темеље ударали храстове пилоте /казуке/, обле, с кором, натечући се ко ће их више и боље урадити. Приземље /“доњи бој“/ изграђено је све од камена, а спрат /„горњи бој"/ од дрвета /“шепер међу диреке"/. Митрополит је предвидео да цело приземље буде богомоља/црква, „ћелија“/, али о томе није нико ништа јавно говорио. Представници турске власти", видећи да су на приземљу велика врата, запиташе владику шта ће му на кући тако голема врата, а он одговори: „Ја мислим унутра да начиним подрум и да сместим неколико каца да у њих сасипам шљиве /ком/ да печем ракију“. Међутим, кад је кућа била готова, у приземљу је био уређен не подрум него школа, а од 1854. црква, док је на спрату било шест пространих соба за владику, ђакона и секретара, и за госте. Све је ово, дакле, рађено постепено /подрум, па школа, па црква/ да не би изазвало верску осетљивост и отпор турских власти. Кад је у приземљу владичине куће устројена капела у част Успенија Пресвете Богородице направљен је у њој олтар са освећеним антиминсом, а за школу је направљена засебна кућица од плетера, источно од цркве, са четири собе; две за учитеља, две за учионице. Тако је донекле нормализован црквено-школски живот православиих Срба у Тузли.
Митрополит Агатангел је дошао у Тузлу у врло немирно време. Тек што је средио своје и црквене прилике у Тузли, избила је 1858. велика народна буна којој се на челу налазио прото Стеван Аврамовић из Орашја. Буна је у крви угушена, а после тога настадоше тешке репресалије од стране турских власти. Многи свештеници и народни прваци су убијени на најсвирепији начин и завладао је страх међу српским свештенством и народом, јер свако је могао бити лако компромитован и осуђен. И митрополит Агатангел је схватио да му глава није сигурна, јер је оптуживан за везе са устаницима, те он 1859. оде у Цариград да се тамо оправда, а уместо себе пошаље у Тузлу епископа Мелетија, да привремено управља епархијом зворничко-тузланском. Митрополит Агатангел није се више ни вратио у Босну, којој је остао у лепој успомени. Један калуђер манастира Тавне забележио је у манастирском летопису како се о Агатангелу приповедало да није било бољег митрополита од њега и да је радио као да је био Србин, па додаје да је био отеран са своје катедре што се залагао да се чифчије ослободе од давања трећине беговима.
Пошто је Агатангел постављен за митрополита Драме, изабран је 1861. за новог зворничко- тузланског митрополита Дионисије, архиђакон сарајевског митрополита Дионисија званог Пирго. Нови тузлански митрополит био је врло учен Грк. Говорио је грчки, српски, француски, талијански, арапски, персијски, турски и латински. Био је млад, око 40 година,и врло леп и наочит човек. Кад је у пролеће 1862. долазио у Тузлу Џевлет-паша, „овђе га причекаше сви великаши из овога окружја, вијећници и остали бегови и трговци, около двестотине на коњима. Бијаше у оџинском одијелу, зелена ахмедија около главе и златан ширитоколо ахмедије..." Био је на дочеку и митрополит. Кад допратише новог пашу до његовог конака и сви поседаше по чину и реду, како прича Милован Црногорчевић своме синовцу Живку, устаде владика „и поче нешто учити /молити/. Кад би у једно доба, диже руке увис небу, и Турци дигоше руке те почеше учити амин. Пошто владика престаде, сједе на своје обично мјесто и онда прво Џевдет-паша поклони му се и захвали, пак онда сви остали". Великом културом и отменим манирима умео је митрополит Дионисије да импонује. У опхођењу са народом био је врло љубазан, пун поука и савета, а изнад свега био је изванредан проповедник, чему је доприносило његово одлично знање српског језика. Умро је последњих дана децембра 1864. од црног пришта. Сахрањен је најпре иза црквене олтарске апсиде, а касније су његове кости пренесене у доњотузланско гробље „Трновац“, где му се и данас налази надгробни споменик.
Млади и културни митрополит Дионисије добио је достојног наследника. Био је то Дионисије Илијевић, коме је мајка Василика била Гркиња из Цариграда, а отац Србин из Шоплука.Дионисије је завршио вишу богословску школу на острву Халки код Цариграда и био хартофилакс Цариградске патријаршије, а затим чувар патријаршијског печата. Кад је изабран за митрополита зворничко-тузланског било му је свега 27 година. Поносио се што је Србин, био је наочит, достојанствен свештенослужитељ и сјајан проповедник. Међутим, после смрти дабробосанског митрополита Игњатија, буде Дионисије 1868. премештен у Сарајево, а на његово место у Тузлу дође митрополит Пајсије из Видина. Али, после три године дође до неспоразума Дионисија са Сарајлијама, те дође до замене митрополита, Дионисије се 1872. врати у Тузлу, а Пајсије оде у Сарајево.
Док су се овако често мењали митрополити, Црквена општина тузланска је сакупљала новац за градњу нове, праве цркве, како је то замишљао још митрополит Агатангел. Године 1868. имала је Општина око 4.000 дуката у злату. Тада су у црквеном одбору били: Јован Јовановић, Нико Петрић-Михаиловић, Лазо Каљало-Ћокић, Ристо Јовановић-Хорошчић,Живко Црногорчевић и Манојло Благојевић. Још пре три године, мислећи на градњу цркве, одбор је најмио некаквог „ћоравог“ Васу да прави циглу и он је тај посао и урадио. Поред тога било је и 300 товара погашеног креча. Видећи толику циглу и креч митрополит Пајсије поче захтевати да се од тог материјала сагради митрополитов конак на месту где су се касније налазили учитељски станови. Иако су се одборници томе противили, говорећи да је то дужност целе епархије, а не само тузланске црквене општине, морали су попустити, те у пролеће 1869. почеше градити митрополију од овог новог материјала и од употребљивог материјала са Агатангеловог конака у коме је и даље остала покривена богомоља.
Довршивши митпополију, дадоше се одборници /“општинари“/ на градњу нове школе, иако је било личних несугласица међу њима. У тој згради била је касније Соколана. Довршена школа имала је споља у малтеру написан свој наслов „Српско народно училиште 1873. године". Али, од зидања цркве се није одустајало.

 

ГРАДЊА ЦРКВЕ

Користећи у неколико блажи однос турских власти према хришћанима, тузлански православци и римокатолици добише дозволе за градњу цркава, јер дотадашња ситуација је за хришћане заиста била жалосна. Тузла је имала 1870. голине 10.000 становника, 13 џамија, православну цркву од камена под ранијим конаком митрополита Агатангела, католичку дрвену капелу три аршина дугу и три широку, у коју је могло ући до дванаест душа, или како пише Фра Августин Слишковић, „гдје је само свећеник под кровом, а верни напољу.“Зато се обадвоји дадоше на посао.
Чим је српска школа завршена, почеше „општинари“ договор о градњи нове цркве. Ферман за градњу цркве од султана су већ добили; за време митрополита Пајсија добили су од султана и новчану помоћ од 15.000 гроша „миринскије пара“, што је износило 281 дукат ћесарски и није имало толико финансијски значај колико политички. Пошто су поново имали 300.000 цигле и 250 товара погашеног креча, пођу одабрани одборници у Шабац код мајстора и предузимача Тасе Наумовића, који је недавно радио цркву у Брчком. Пошто су му предочили какву цркву желе, договоре се да предузимачу даду 6.000 дуката у злату, а поред тога ону циглу и креч што су припремили за градњу, камен од старе цркве /конака/ коју је градио митрополит Агатангел и осталу грађу за скеле.Уговорено је такође да ће се сума од 6.000 дуката исплаћивати сукцесивно у 12 оброка по 500дуката, а он њима да преда кључеве и готову цркву. Иконостас нека буде привремен, „од простог тишлераја". После овог начелног споразума договорише се да ће у пролеће 1874. доћи неко од одборника из Тузле у Шабац код Тасе са планом и уговором, с тим да уговор потпишу и Тасини јемци браћа Ђоко и Стево Топузовић и да се уговор легализује код шабачког суда.
Кад су се изаслани одборници /један од њих био је Живко Црногорчевић/ вратили из Шапца и поднели извештај о ономе што су учинили, одбор повери инжењеру Антону Линардовићу, родом Далматинцу из Сиња, који је као инжењер службовао код Окружне власти ипонајвише се бавио изградњом цеста, да им направи план нове цркве за чију израду су му платили 15 дуката ћесарских у злату. /Линардовић је правио и план за изградњу римокатоличке цркве на Трновцу/. Кад је план и уговор био готов, оду одборници Живко Црногорчевић и Алекса Васиљевић у Шабац, те тамо потпишу уговор како они тако и Тасо и његови јемци Топузовићи и легализују га у суду. Пошто су ова двојица ишла и у Београд да потраже два учитеља за своју школу /по могућству мужа и жену/, посетише тамо своје Тузлаке браћу Крсмановиће и испричаше им којим су послом дошли у Србију. Тада им Ристо Крсмановић препоручи да се тај пројекат /план/ даде њиховом инжењеру на преглед и оцену. Одговор је био да је пројекат врло добар, а инжењеру да се плати за преглед и примедбе два дуката.
Ускоро по повратку ових одборника из Србије дође у Тузлу и мајстор Тасо Наумовић и доведе мајсторе на челу са палиром /неимаром/ Ристом Неђељковићем Охриђанином. Најпре почеше да руше стару цркву која се раније налазила у приземљу Агатангелова конака, а затим приступише копању темеља за нову цркву у дубину за пола људског раста. Пре него што су ударили пилоте, насуше у темељ непогашен креч и песковит шљунак, дебљине 20 сантиметара, на то ставише храстове греде дебеле око 20 см, по две уздуж, а преко њих комаде исте дебљине, па их уковаше, а затим опет ставише креч и шљунак тако дебело да порав- наше темељ и греде засуше. Кад је све то било готово, требало је да се обави освећење темеља новог храма.
Свечани чин освећења темеља новог тузланског храма заказан је за недељу 6. маја 1874. На чин освећења дође мутесариф Мустафа-паша, кадија и већници Турци које је мутесариф позвао. Тада долази митрополит Дионисије, у орнату, са штаком у руци и митром на глави. Живко Црногорчевић овако описује тај чин: Митрополит „прво очита 'Благословен Бог наш' и јектенију. Уједној руци држи штаку, а у другој кадионицу и одмах /на изненађење одборника,/ прим. ДК/ поче тропар светом Сави „Пути водјашчаго“ три пута, те после по реду што је требало. Дионисије је већ приправио боцу у коју је метнуо папир и пописао што треба, то јест: Храм цркве Свети Сава, султаново име, своје име и нас општинаре, и метнуо је у исту боцу зејтина, пак онда папир, те боцу у једну плекану кутију и залемио, и онда већ је дошла на врх олтара у фондамент. Тада бржебоље мајстор Таса и Ристо са мајсторима почеше метати, један по један, и малтер, те тако зидати, а мутесариф са свима својима никуда се не миче, а тако и владика у орнату са поповима и са нама општинарима, а и осталога свијета било је врло много.
Пошто се сврши богослужење, онда одосмо у митрополију: мутесариф-паша, кадија и сви остали Турци, а тако и ми општинари и ту бисмо послужени кафом код владике..."
Општинарима није било пријатно што је митрополит променио патрона цркве. До сада је тузланска богомоља /„ћелија“/ била посвећена Успенију пресвете Богородице, а сад зар да напусте њено прослављање и замене Светим Савом, иако су га сви многи поштовали. Кад су општинари изложили негодовање многих у народу,“Дионисија се само смејао". Тако су темељи садашње тузланске цркве посвећени Светом Сави.
Како је стара црква /“ћелија“/, испод Агатангеловог конака била срушена, да би се њен камен и остала грађа употребили при градњи нове цркве, црквена општина је у старој школи - шеперуши, која је служила за учитељске станове, направила цркву да се у њој, до освећења нове цркве могу вршити богослужеља, а учитељима су изнајмљени станови у граду.
Тако је отпочела и одмицала градња нове цркве. Народ је и даље давао прилоге и радовао се. Мајстор Тасо, као предузимач, примао је у одређеним роковима уговорене оброке од по 500 дуката, док је неимар /палир/ Ристо Неђељковић директно руководио радом. Тасо је довео и цигларе који су под Градином, више каснијих бугарских башта, правили циглу. Кад је стигла зима, мајстори прекинуше рад и одоше својим кућама у Србију, а на пролеће 1875. вратише се и продужише градњу. Народ је будно пратио рад мајстора и често им приговарао, а општинаре прекоравао што не пазе довољно на квалитет рада. „Ми смо општинари, прича Живко, млого претрпели од народа — као да се не ради добро и да се рђав камен меће у зидове — те су неки по ноћи долазили те су рушили зид који им се није допадао, али ми за то нисмо ништа марили". Стиже и јесен 1875. Неимар Ристо Неђељковић је желео да доврши још велико кубе, па да прекину радове и да оду кући на зимовање. И већ кад су се мајстори спремили за одлазак, једног дана, био је четвртак, паде велико кубе и сруши се у цркву. Била је то велика жалост и срамота и штета, а злурадима наслада у њиховој пакости. Пола сата пре ове несреће долазио је у цркву митрополит Дионисије да види радове, али у часу несреће није у цркви било никога, тако да нико није страдао. Тада одборници послаше по неимара Ристу и од њега дознадоше да је предузимач Тасо Наумовић у Брчком, где је градио конак мундирлука, те одмах јавише шта се догодило и поручише да одмах дође. Кад обавестише и мутесарифа Мустафа-пашу, он се најпре интересовао да ли је ко страдао и одмах понудио да ће телеграфски обавестити Тасу у Брчком да одмах дође, и ускоро обавестио општинаре да је Тасо већ пошао у Тузлу. И заиста, стигао је те ноћи. Сутрадан — састанак код владике. Шта де се ради? Јесен. Окишало се. Од рада нема ни говора. Тасо треба да плати мајсторе, али плод њиховог рада, кубе - срушило се. Ипак се нашло решење: црквеној општини да остане сав припремљени материјал, а Таси да се даде 250 дуката за исплату мајстора, како би мо,ли да са зарадом оду кућама. На пролеће. ако дођу Тасо и мајстори, продужиће се рад према уговору.
Мајстори одоше, али се с пролећа не вратише, јер је већ 1875. пукла „невесињска пушка", а 1876. зарати Србија са Турском и црква остаде недовршена. Сав овај немир завршио се аустро- уграском окупацијом Босне и Херцеговине 1878. године на основу одлуке Берлинског уговора. Кад је аустријска војска заузела Босну, променила се у многоме и економска и финансијска ситуација. Цене су у многоме скочиле. Дође мајстор Тасо из Шапца, али се није могао нагодити са црквеним одбором, те оде кући. Тада се одбор 1879. договори са неимаром Ристом Неђељковићем да раде у властитој режији, с тим да се Ристи даје надница од 10 форинти, а његовом помоћнику Талијану Леополду Зафани по 5 форинти на дан. Ристо није одлазио у Србију за време ових бурних дана, те се, у страху да не би био дочекан као војни бегунац, ни сада није усуђивао да иде у Србију по раднике,већ пошаље тамо Леополда, који доведе раднике и тако се срећно продужи градња цркве. Стручни надзор над радом вршили су војни инжењери. Цар Фрањо Јосиф I послао је свој прилог од 600 форинти.
Сада је решено и питање коме ће бити посвећена нова црква. Група одборника се жалила цариградском патријарху који је одобрио да црква као и досадашња капела буде посвећена Успенију пресвете Богородице. „Општинари" на основу тога направише нови спомен-запис у коме се каже да је ово црква Успенија пресвете Богородице и мајстори овај запис, опремљен као и онај у теме- љима под олтаром, зазидаше под темеље звонаре. Митрополит се тада није љутио, али кад се приближило довршење цркве, он је опет захтевао да се црква посвети Светом Сави, иначе — неће је осветити. Тада се она упорна група одборника, којој се на челу налазио председник црквене општине Јован Јовановић, опет обрати цариградском патријарху, који је донео Соломонско решење: да се црква посвети Успенију Богородице, а Светом Сави да се посвети један параклис уз олтар. Иако је митрополит Дионисије испочетка опонирао овом патријарховом решењу, ипак је на наваљивање народа и одборника на крају попустио, због чега су га одборници и частили.
Црква је била довршена и 27/15. августа 1882, на празник Успенија пресвете Богородице, осветио ју је митрополит Дионисије Илијевић. Био је то дан велике радости како за родољубивог митрополига Дионисија, тако и за све који су се пре и у току ове градње ове лепе цркве око тога бринули и трудили. У току рада били су у црквено-општинском одбору за градњу цркве: председник Јован Ј. Јовановић, потпредседник Живко Црногорчевић и одборници Нико Петрић, Јефто Одавић, Алекса Васиљевић, Стојан Ристић, Јово Максимовић, Ристо Јовановић, Максим Јовановић, Перко Тадић, Јован Марковић и Ђорђо Ђорђић.

 

КАСНИЈЕ ОБНОВЕ

Прву генералну обнову доживела је тузланска Саборна црква 1909-1910. године. Тада је она добила свој данашњи спољни изглед, нарочито замењивањем барокног врха на звонику мањим кубетом у духу византијске архитектуре, као што делује и цела спољна силуета цркве. Црква је тада споља окречена, кров префарбан бакарном бојом, крстови на кубету и на звонику су позлаћени. Изнутра је црква патосана азбестидом, молована и кречена новим уметнички израђеним иконостасом. Молерске радове извео је Стеван Субановић, иконостас /дрво/ са позлаћеном резбаријом израдио је неки Вуковић, Србин из Пеште, а иконе за иконостас израдио је сликар Марко Греговић из Мостара. На архијерејском трону Греговић је израдио лик Светог Саве, а на владарском - лик св. цара Лазара.
Освећење обновљене цркве обављено је 15/2. маја 1910. Пре литургије цркву је осветио дабробосански митрополит Евгеније Летица, који је затим на литургији, уз саслужење митрополита захумско-херцеговачког Петра Зимоњића и митрополита бањалучког Василија Поповића, хиротонисао Илариона Радонића за митрополита зворничко-тузланског. Тако су се два славља стопила у једно. За време митрополита Илариона Радонића саграђен је поред цркве репрезентативан владичански двор, који и данас служи својој намени, те се као и црква одржава у добром стању и узорном реду, како и доликује катедралном храму и владичанском двору.
Друга обнова тузланске саборне цркве извршена је 1925. године. Тако обновљену цркву осветио је први патријарх поново уједињења Српске цркве и васпостављања патријаршије Димитрије Павловић на Велику Госпојину 28/15. августа 1925. годиие.
Трећа обнова извршена је 1968. Пошто терен на коме је саграђена црква тоне, услед експлотације соли, било је потребно обезбедити цркву од штетних последица слегања тла. Том приликом црква је стегнута челичним утегама и генерално оправљена споља и изнутра. Ови радови су изведени средствима општинске Дирекције за слегање терена у Тузли, за време блаженопочившег епископа Лонгина и тадашњег тузланског пароха Николе Терзића.

ЗНАЧАЈ ове лепе и репрезентативне саборне црвке у Тузли може се сагледати тек из историјске перспективе. Она је постала не само пријатан молитвени дом у ком се развијао верски живот и побожност, него и састајалиште оних патриотских снага које су неколико деценија водиле културно-просветни и привредни живот тузланских Срба. Црквена општина се брине не само о цркви и црквеном животу, већ се брине о народној просвети,о школи, о учитељима, и њиховом издржавању. У цркви, око цркве и око људи из црквеног одбора, око „општинара", окупљао се народ, како грађани Тузле, трговци и интелектуалци, тако и околни сељаци, домаћини и угледни људи. Овде су расла крила за нова прегнућа. У кругу црквеног живота настало је 1887. године Доњотузланско српско православно певачко друштво које је ускоро добило име Његуш. На слици из 1890. види се да је то првобитно био мушки хор, али већ 1894. године поред 14 мушких певача на слици се види 5 женских певача. После седам година /1901/ број певача се удвостручио /27 мушких и 8 женских/, да би пред други светски рат /1937/ у Његушу певало 31 мушки глас и 19 женских. Међу овим православним певачима бивало је и католика, муслимана и Јевреја. Сви су се они овде осећали као своји међу својима, јер су долазили из дружељубља и песме. Везивала их је братска слога.
Поред овог певачког друштва из круга црквене општине рађала су се и друга добротворна и патриотска друштва, Добротворна задруга Српкиња, Српски Соко, а још пре њих Српска читаоница у којој су њени чланови не само читали дневну и осталу штампу, већ и водили актуелне разговоре о приликама у Босни и у свету. У чланству читалаца било је и муслимана, међу којима се истицао Бакри-бег Тузлић, који је био члан читаоничког одбора, али је због тога стално био на оку аустријским властима, пошто је Земаљска влада на то упозорила локалне власти у Тузли.
Нису ово били једини примери братске слоге између православних и муслимана. Било је таквих примера још у турско време кад су многи муслимани са Србима друговали, људовали, па и братимили се и узајамно спасавали. Такав пример имамо и у најтежим годинама другог светског рата. Кад су непријатељи 1943. хтели да сруше ову лепу српску православну цркву, спасена је она заузимањем тузланског муфтије Мухамеда Курта.
У свом извештају о иначе болном стању цркве у овој Епархији после друтог светског рата, поднесеном Светом ахијерејском синоду 10. јула 1945, епископ Нектарије пише о тузланској цркви:
„Црква је остала нетакнута. Сачуване су све одежде, утвари и књиге које су се у цркви затекле..." Била је то радост за честитог старог епископа, а служи на част онима који су ту радост њему и преживелим Србима причинили. У послератном периоду црква је само улепшавана и данас блиста као права епископска катедрала.
Прослављајући стогодишњи јубилеј, тузланска саборна црква Успенија пресвете Богородице показује да су ратне ране зацелиле, да су снаге свештенослужитеља на челу са неуморним епископом Василијем подмлађене и да ревност њихова не посустаје. Тузланска саборна црква бива из дана у дан све лепша.